subota, 31. ožujka 2012.

LABIN OD BRENTE DO FONTANE

Manjak vode trajno je obilježio Labinšćinu, u kojoj se zbog suša doslovce gladovalo, ili za brentu vode hodalo satima. Od nestašice pitke vode nije bio izuzet ni Labin, samo dok su se kapi kišnice na selu skupljale u barama, odnosno kolima po naše, drevni je grad imao cisterne pod zemljom, neke još iz doba Rimskog carstva, kasnije bunare, ali i sreću da se ispod njegovih istočnih zidina u Podvinju  nalazio i dobro uređeni izvor. Na prvoj razglednici ovoga posta zamjećuje se i jezerce s drvenim mostom, što će prije biti fotomontaža nego stvarno jezero, ali u oba slučaja ilustrira koliko su Labinjani bili ovisni o vodi. Ako su presušile kalanice onda se po vodu odlazilo do tog ili nekog drugog izvora u blizini, za što se koristila brenta. Kako je bilo dosta imućnih Labinjana, a još više sirotinje u okolnim selama, one su za za njih obavljale taj težak posao. S obzirom na više žena u narodnim nošnjama okupljene oko crkve vrlo je vjerojatno da su se one ta tom mjestu "rentirale" za nošenje vode na svojim leđima. Voda se autocisternom jednom tjedno dopremala u Labin iz izvora u Kokotima, a brenta vode koštala je 50 centezima.
Zato je bila velika fešta kada je Labin, a i neka okolna mjesta 1937. godine, dobio  pitku vodu, zahvaljujući prije svega izgradnji rudarskog grada Raše. Najprije putem javnih špina, a dosta kasnije i u svojim domovima. Time je konačno završena era žena s brentama na leđima koje se prte strmim starogradskim kaletama. Sjećam se jedne špine u Presici (na fotografiji), a druge u starom gradu, nedaleko od mjesta gdje su se prije stotinjak godina okupljale seljanke, a danas je postavljena skulptura kipara Josipa Diminića. I dok se sada polako aktualiziraju priče na temu da li su one morale biti uklonjene, ili se čak mogu vratiti u grad, kao spomenik nekog vremena, mnogo je žalosnije da dobar dio labinske obale ni danas nema pitke vode. To je nekad bio povod za brže napuštanje tih krajeva, a danas glavni uzrok razvoja turizma i otvaranja novih radnih mjesta u nekada izrazito rudarskom kraju. I kraju stalnog iseljavanja, bez obzira na države i režime. I dok se to ne dogodi da mogu podigao bih spomenik ženi s brentom, kao simbola tegobnog života naših majki i nona  na ovim prostorima, koji u svom podzemlju inače ne oskudijeva vodom.

(više u knjigama o Labinštini: www.mat-flacius.com)






petak, 30. ožujka 2012.

LABINSKI KLINCI SREDINOM TRIDESETIH 20. STOLJEĆA





Svako vrijeme nosi svoje breme - stara je narodna poslovica koja se mnogo puta pokazala točnom. Generacije su ovo labinskih učenika druge polovice tridesetih proteklog stoljeća, kada u starom gradu nije nedostajalo djece. Na njihove školske dane podsjeća fotografija kada su u uniformama balille, podmlatka fašističke stranke, pozirali ispred ulaza u školu koja se, do izgradnje nove zgrade na Rialtu, nalazila na katu općinske zgrade, Municipija. Ulaz je bio s druge strane zgrade, nedaleko od javne cisterne, s koje se i danas pruža lijep pogled na novi dio Labina.  Ozbiljna lica djece od kojih desetak godina, kako uostalom, i priliči ozbiljnom trenutku. Na drugoj su fotografiji, možda ti isti klinci, ali sada u "civilu" i na drugom mjestu, tek otvorenom sportskom igralištu, koje je dobilo ime po fašističkoj organizaciji mladeži Gioventu italiano littorale, ili skraćeno GIL, kako se i danas zove u običnom govoru. Samo što sada na njemu nisu klinci, već automobili. Rastrčani učenici za kratkog su odmora punili pluća za nastavak učenja u zgradi, koja je također najvećim dijelom nestati sredinom šezdesetih. Tada zasigurno nisu ni slutiti da će plamen Drugog svjetskog rata za nekoliko godina zahvatiti i njihove domove, donijeti zlo i nesreće. Mnogi od njih če nakon završetka tog istog rata zajedno sa svojim roditeljima otići u egzil, u prvi mah puniti logore za esule u Trstu i drugim mjestima, da bi tek nekoji kasnije svratili  nakratko u svoj rodni kraj. Ove su ih fotografije zasigurno često podsjećale na drugačije, bezbrižnije, sretnije dane, na prijatelje i grad s kojeg je more izgledalo tako lijepo i blizu.


(više u knjigama o Labinštini: www.mat-flacius.com)

TROJEZIČNI ČEPIĆ

Prošlost Čepića, mjesta udaljenog dvadesetak kilometara od Labina, umnogome se razlikuje od svog nekadašnjeg općinskog središta. Nalazeći se s one strane venecijansko-austrijske granice, u govoru starih Čepljana bilo je više njemačkih nego romanskih riječi, pa oni i danas kažu za doručak frištik, što dolazi od njemačke riječi Fruestueck. Zato oni nisu marendali, nego su frištikali. Dok u Labin, Rabac, Plomin ili Svetu Nedelju ni za Austrije hrvatska riječ vrlo teško prodire, pogotovo službeno, zbog čega se odbija i odluka Beča o dvojezičnim nazivima ulica u većim istarskim gradovima, jezična tolerancija u Čepiću je bila uobičajena. Na takvu atmosferu ukazuju i razglednice Čepića tiskane u doba Habsburga, koje su sve, bez izuzetaka, trojezične. Bez obzira tko je bio izdavač, iako je njihovo poznavanje hrvatskog bilo dosta slabo. Izuzetak je učitelj Načinović, iz poznate trgovačke čepićke obitelji, čiji se lijep rukopis sa zanimljivim opaskama, zna naći vrlo često na onovremenim razglednicama. Izuzetak nije ni razglednica s nekadašnjim pavlinskim samostanom na rubu jezera, danas poznatim Kloštrom.  Na jednoj od njih je i dama sa suncobranom s djetetom u naručju, ispred hrvatske pučke škole, u kojoj se i danas odvija nastava. Zanimljiva je i panorama Čepića s  dijelom jezera na lijevom rubu razglednice, na kojoj je vrlo vjerojatno i crkva koja je srušena potkraj 19. stoljeća, kada je podignuta sadašnja župna u središtu Čepića, zvanom Purgarija. Nedaleko od nje trgovinu je držao ugledni Fermeglia, rodom iz Roča, čiji obrazovani potomci danas žive u New Yorku, kao uostalom i mnogo Čepljani, odvajkada okrenuti moru, a ne radu u rudnicima.
Dolaskom Talijana nestali su svi tragovi hrvatstva i u Čepiću, razglednice ne samo da nisu bile trojezične, već nisu bile tako lijepe i česte kao nekad. I Čepić više nije Čepić, već se zove Felicija. Nije mi poznato odakle je isčupan ovaj naziv, ali moguće je da bi se odgovor mogao naći i na prvoj razglednici u ovom postu, na kojoj je. najvjerojatnije odrezan naziv na hrvatskom mjestu. Međutim, što je mnogo važnije uz Čepić u zagradi stoji naziv Jelicia, koji bi mogao razriješiti i tu dvojbu.

(više u knjigama o Labinštini: www.mat-flacius.com)





četvrtak, 29. ožujka 2012.

LABIN JAČI OD GORSKIH UDARA

Pod tim sam naslovom početkom devedesetih proteklog stoljeća objavio tekst o teškoj cijeni koju je starogradska četvrt Sveta Katarina platila danak, najblaže rečeno, nepromišljenim rudarenjem ispod njegovih temelja. O najtežim danima drevnog grada sredinom šezdesetih pisao sam u više navrata i na ovom blogu, stoga sada neka više o toj kalvariji govore stare fotografije i razglednice.
Tada nije nestala samo Sveta Katarina, uključujući i istoimenu crkvicu, koja je kasnije srušena da bi na njenom mjestu nikle nove stambeno-poslovne zgrade, već kuće uz gradsku ložu, koja je također bila ugrožena.

(više u knjigama o Labinštini: www.mat-flacius.com)











srijeda, 28. ožujka 2012.

GONAN PO NASE, A ZOC NE?!

Va put ćun pisat na našen zajike. Na onen na ken me je navadila moja mat. Ka je hodi s kolena na koleno. I prez kega mi Labinjani nesmo ono ca smo. Kada son preklone bi va New Yorke i kada son se tarniva doma, va file na aeroporte son cu da neki gona po nase. Najprvo cu, a pokle i vide. Jena fina šinjora je s mužen kompanjivala svojega sina ka je šo va Pariz. Zajno son šo poli nje i na tiho je pito ca je forši z našeh kraji. Mi se je nasmijala i rekla mi ka je i od kuda je. Kad son ni špjego ki son, ni je bilo drogo, smo si stisnuli ruki i bili kontenti cagodar. Da je sa sinon gonala engliški ki bi vrah šo zat njo. Ta zajik smo smi, to je naš identitet i nidar ga ne smimo zobit i sramovat se ga. Pot Tolijo se ni sme gonat, zajno pokle one gviri drugega ne smo znali, perke so se hrvoske školi bile zaparte, pak so se maještri ki so prišle od ća štupili ka zajik mi to gonamo. Pokle so se stvori kambijale, ma sejno je još nekega sron gonat po naše, oš da bi zaradi tega slabeje gonali hrvoski. Ke štupideci! Ja son doma i sa mojemi preteli vajka gono po nase i zaradi tega mi nic ni falilo. Ne folin se, to ni lepo, ma kede son got dela jedini se ni tuži na moj hrvoski. A kako smo 400 let bili pot Venecijo, a pokle i pod Tolijo, puno romanskeh besedi je ušlo va naš zajik. I preko teh besid šlovek se laglje navadi talijonski, ma vero i engliški, perke i va ten zajike je puno romanskeh besid. A va našen zajike je i tedeškeh, oš smo bili pod Austrijo. I to je naša bogatija, sa ko se imamo co folit, a ne da nas je sron. Ste culi da provincija Venecija ima radi da se poli nas, onde kede je bila najmanje 400 let, vidi lejona ot svetega Marka, oš da je to spomen na njih. Ma mene se paro da je i za njih naš zajik veli spomenik i za njih, perke saka treta beseda va mojen besedore jima venecijanski koreni. Kamo ćeš većega senjola od njih met nami, nego ca je i ta naš zajik?. Samo ca se je puno toliko besedi kambijali da hi oni već ne kape. Zavajon, tucena joja sa cukeron, ima venecijanski koreni, koko i vonjga od njihove besedi vanga. Kada son danas jenega sinpatikega Talijona pito ko kapi ca je to "Vapor je rivo va porat", ni kapi vlosa, ma kada son mu špjego da je to prišlo vonka od njihoveh besedi "Il vapore e arrivo a porto", se je nasmijo i mu je bilo drogo to cut. A koliko besid je od nas va zadnjeh dvajsti let zi Tuđman. Od kuda mu beseda uhitit, stožar, plješif da druge i ne gonan? Mi se lahko kapimo i sa drugemi Slaveni. Jedonput son bi va kumpanije z Rusi, i malo son se dela Engliz, pak son po hrvoski reka reka da pada kiša. Ni me kapi, ma son se zajno spameti i reka da pada doš. Ma me je zajno kapi. Na internete son noša da se na seh slavenskeh zajika za kišo, pravi doš,dešć ili tako nekakor. Ukrajinci gonajo koko i mi - doš. A i va storeh hrvoskemi besedori  za kišo se rece dažd!

Drugi put son cu da je jedon stori Nemac med  toliko besedi reka i "doš". Neson bi sigur ca je reka pak son ga pito ko son jušto cu da je reka besedo "doš" i ko zno ca je to. Mi je rišpondi da je ote po ruski reć da pada doš! I još to da je ruski navadi va Rusije, kede je bi va logore pet let pokle druge gviri! Šlovek se vadi dok je žif.

Nidar se više neće po naše gonat koliko se na ten zajike danas piše. Libreti na seh bondi. I vo je leto priša lepi libret Merlići od ca s puno proveh poeti. A znote ki je napiso prve rigi na našen zajike, bolje reć kemu so prvi štanpali naše besedi? Hote zajno na roj od vega teksta pak će van se bit ćoro!
Da vas više ne gnjovin s mojemi ćakulami moren van reć da son vajka bi kontenat kada son piso libreti na našen zajike. A napiso son tri libreti s poli miljor šćoric i tri besedori, va kemi so mi disenji storili najpoznateji labinjonski pitori Josip Diminić ot Svetega Lovreča i Renato Percan z Targeta. I da van još nešto pravin. Pred jeno deset don Rina Miletić, jena lepa i šesna šinjora z Vineža, ka je finila 75 let, je va Raše prezentala svoj prvi libret od kanconi pisaneh na našen zajike. Ke vela sreća je to bila. Fešta ot naše besedi, ke se ne smijo zatrt. Naše besedi - to je muzika ka se se reje cuje! Parvojte žvelto, i to nekoliko puti prez fermat, reć besedi - poc, zoc, noc, voc,  oli vome, vose, nose, zose, zato. Lepa muzika,ne?

 Kada se cujen z našemi ljudi po svete vajka gonamo po nase, a još pred deboto kvarnor let svoje kanconi na našen zajike mi je poslo moj pretel Bepi Višković Jacon z Katur, ka već 50 let živije va Švecije. Se njegove kanconi su pune emociji, se vidi da mu hode od duši i da vajka penso na svojo mlados va kroje va ken se je rodi. Istina je, nikad se ni pisalo na našen zajike koko danas, libreti je puno, a nikad manje gonalo. Zato, nidar ne moren zobit besedi od našega Jacona ka mi je reka da anke Švedezi sada va svojeh školah sada forcojo dijaleti, da se ne zobe. Vero ku moru oni moremo i mi Labinjani, za to ne trebajo beci, samo dobra volja. Od njega son cu da danas va te zemlje va Skandinavije maještri va škole gonajo va dijalekte i da je to poli njih najnormalnija stvor. Daj da i poli nas bude tako. Moja nuka ka sada štodjo va Zagrebe, pokle ca je profesorica pofolila naso cakavico, se više gona zajik ka je met mlodemi deboto aut. Zato ku ste jimeli pacijenci lejit me do kraja ćun va pravit jedon škerac od mojega zadnjega libreta Vicija.

Alora pride jedon stareji slovek poli mediga:

- Šinjor medih, ste mi vi doli vo bočico z medežijo?
- Son, son.
- I zoc mi služi?
- To van je za malo inforcat telo. I ca van je?
- Ne moren je opret!

Na kraje da ne bite co zamerili!
bjavljujemo i pjesmu Pierine Verbanac, naše iseljenice iz Australije, koja je sredinom kolovoza 2014. godine boravila među svojima u Labinu. Prije odlaska živjela je u Viletama.

                                 Koko žif

Va mi je škerac pravo pukojni Lučano Franković Fugin.

Alora, moja soseda Tonina peljo vituro malo žvelteje nego ca se smi, pa je farmo policjot.
Kada je vide da ni nakne vežena, malo digne glos i z visoka ni rece:

- Šinjorica moja mila, ca ne znote vi kokove su koristi ku ste vežena?
- Znon, znon!
- Vraga znote! Zato ćun van hi nopet reć. Ko peljote prez posa i ku se inkontrote ćete, siromaha moja samica, poć na sto kusi!
- A ca ko se vežen?
- Onaput ćete pokle takove vele nesreći, ostat ćete va speštane viture koko da ste živa!!!


                                              Terapija

Brižan Ive se ni dobro cu, pak je fini poli midiga na Dom zdravlja.
Kada ga je midih sega vižito, mu pravi da jima problemi sa, da prostite, prostato.
- Ca da delan šjor midih?
- Tu van je medežija, ma bilo još bolje da više brusite. To je najbolja terapija.
- Dobro, imet ćun to na mente šjor midih.
Pokle jene šetimoni ćepo Iveta njegova žena Marijica koko va garaže brusi trdo sosedo Tonino. Najprvo ni ni se bilo ćoro, ma zajno zad ten ga pošne mlotit z jeno baketo.
- Marijica, Marijica, krivo si me kapila. Ja ne son te kojeno. To je samo terapija za mojo prostato. Tako mi je midih reka!
- Da ti vervan? Neson štupida. Zoc nesi onaput ote da ti je delan to vrajžo terapijo?!
- Marijica, vervaj mi. Son one ja s tobon, ma on ni ote. Koko da te preveć pozno!!!


Pićonci o Labinjanu

Pićonci je malo, ma so trdo dobri va privatnen bizniso. Labainjani je puno već, ma met njimi, prave oni, trdo je malo oneh ki so poznati s fadigo. I za to se oni, na vo fozo škercojo o nami.

- Znoš ti koko Labinjani moro joko brzo napravit jedo malo bogatstvo? - pita prvi Pićanac svojega soseda?
- Ne, a koko?
- Tako, da vrlo brzo unište velo bogastvo!





                                                  KOVA

Hronila je noneta,
oca, borbeta
i puno susedah.

Žukak je to kruh bi,
drugega ni bilo,
a jes se moralo.

Otac ni ote da se mi deca
pod zemljo kalomo.
mestijer se vadite,
gono nan je,
oš delat va kove joko teško je.

Poslušali smo ga
i nošli laglji kruh,
a pod zemljo so se
ljudi dalje kalivali,
kopali so napred
i jali žuhki kruh.

A sada vero nic ni va našen Labine,
sparilo je se - kova zaprta
osto je samo šoht,
zapušćen i rijof

Starci vajer koko kampanil
i ceka tužan ca će bit
s njin!
         (Pierina Verbanac iz Labina, sada živi u Australiji)



Veceras, 21. 11. 2014. va škole va Vineže bila je promocija prvega besedora-slikovnice za moli deca Moje prve domoće besedi, kega je napisala Miranda Škalamera-Verbanac. Fešta je bila lepa, najbolji so bili mići učenici, ki so kantali, ćakolali i recitirali na našen lepe govore. Med njimi je bila i jena mola, ke je mater rodon od Vijetnama!

Sedan don kašneje Labin je dobi još jedon besedor za deca.
I da na gre slabo!

Cera mi je sin od Zagreba donesa libret Čakavske leksičke studije od Poljaka Wieslawa Borysa, kega je pred osan let izdala Matica Hrvatska. Va nje se piše o storemi praslavenskemi besedi met kemi je dota besid, jušto 17 od našega labinjonskega zajika. Koristi hi je od mojega prvega besedora Gonan po nase, ka je priša vonka 1992. leta. Bilo bi hi još već da mu je va ruku priša drugi besedor Gonan po nase, ma libret od Poljaka va originale je priša 1999. leta, por let raneje od drugega izdanja. I vo ca je napiso joko je interesantno. On špjegiva od kuda so besedi koko ca je droknut, runja, holjova, rinut, škranjica, loz, tinj, hirat, srebat, brnjus, potit se, pot, štramica i druge.
Još jedna potvrda koliko je naš govor, najstareji hrvoski dijalekt va Istre intersantna di dio univerzalnega sveta i paraslavenskega zajika.Treba i dalje kopat po njin!

Pasano šetimono Roberta Razzi i ja smo bili va škole Ivo Lola Ribar met decami ki gonajo i pišo po naše. Moli deca, prve cetiri klasi, ma joko simpatiki i dobri. Besedi so nin bile trdo dobre, gonali su cagodar, magari hi doma se manje gona po nase. Kada son hi pito koliko njih gona z mater i ocen naš zajik malo je bilo dignjeno ruki. To me je spametilo da je va te škole 1945. leta oparta prva hrvoska škola va Labine. I kada je onaput maještar pito deco koliko njih gona hrvoski vajer je šla samo jena ruka! I to ni bi domoće deto nego sin od jenega istrijanskega emigranta, ka je pokjle rata priša va Istro, a njegov je otac neke vreme dela va Labine. I znote koko se je zvo - Željko Žmak, ona sejni ka mi je pokle bi šef va Glase Istre i ka ga je, kada je po treti put đornal šo vrit, proda onemu Faggianu za jenu kuno!

Ma pustimo politiko, tarnojmo se decami. Se je videlo da hi pježo ta naš zajik, a pjesmi ke so napisali bile so trdo dobre. Na kraje so nan regalali jeno kvaderno va ke so lepo corali po bele horte i zmislili još lepce kanconi na našen govore. I se skupa so nazvali Domoća beseda. Saka ni cos, a va regole je i da napišemo imena od te naše lepe mladosti: David Vorano, Noa Aron Kiršić, Gabriel Lordan Blašković, Sara Šošić, Ivan Dundara, Selena Mehmedović, Eric Prajz i David Sandić.
Jedon parat od tega je finilo udeka.


Kopajući po starim brojevima Istarskog mozaika naišao sam i na broj 5/6 iz 1968. godine s jednim zanimljivim tekstom na labinskoj cakavici. Pod naslovom Zgubi son bareto Marija Višković, učenica prvog razreda pulske gimnazije 1960. godine u tek pokrenutom literarnom časopisu Istarski borac objavila je jednu zgodu iz svog djetinjstva. Koliko je meni poznato prvi je to tiskani tekst na našem govoru, a zbog njegove vrijednosti u tom pogledu objavljujem ga u cijelosti.
U prvi sam mah pomislio da je to moja sestrična Marija Višković Jačonka iz Presiki, koja je u ranoj mladosti otišla u Pulu. Nazvao sam je, objasnio joj o čemu se radi, spreman na čestitku, ali me ona ubrzo uvjerila da ona nije autorica tog teksta. U to sam vrijeme bila premlada -.reče mi moja starnišna. Ma, zajno son se rašenjo, kontentat ca ipak jiman lepo informacijo, a o autoru ćemo malo pocekat.
I ni dugo pasalo. Cera me je zvo Bepi Viscovi Jacon, naš šlovek s Katur ka je deboto celo svoje življenje va Švecije. Kada son mu reka o cemu se dela, on mi je rišpondi da bi ta Marija mogla bit hći od Labinjana Viškovića, ka je bi stražar va pulsken paržone. Jime je i dvo sina - Bepeta i Toneta - di mi Bepi, ka piše lepe kanconi na našen zajike. Zajno son zvo mojo starnišno Marijo ka mi je rekla da ne pozno to Marijo, ka bi mogla bit rojena tamo nedere 1935/6, ma da je poznala jenega Viškovića ka je delava pulsken paržone.
Ki če znat koko se sada prezima i ku je još živa. Ku ki o nje zno nešto ca mi ne znomo, neka mi jovi, pa da se cujemo s našo poeteso. Do onaput prelejite njene rigi na našen zajike! Sada znon i to mi je se jovi Bepi Lazarić, naš Labinjon z Puli, ka je dugo let dela va Lučke kapetoniji, ka mi je anke reka da je Marija još živa. Stoji na Verude, a pokojni muž ni je bio Bošković. Mat ni je Marija Miletić Maruškica i rod je od Bepeta, ma i od mojega konjuda Đaneta Miletića Maruškića. Fala semi na informacijami!


Danas, 23. morca va ruki mi je priša libret Ca je ča, ka je vonka priša 2013. leta, mi se paro treti od kada egzistira va lepa fešta ot našega govora. Trdo lepi libret Gradske knjižnice Labin, va ke son štampane se pjesmi ke so napisali naša deca sa cele Labinšćini, ki redu va osnovne školi našega kraja i labinsko srednjo školo. Ta naša mladina piše trdo lepo, s puno srca, a znojo se i škercat. Od njih se puno tega more navadit, a met njimi se vajka cujen trdo dobro! Pravojte je prekurat, magari posudit va Gradske knjižnice, pa ćete videt ko jimano pravo, oli samo pešton koko stori đornalista. Do onaput pogledajte koko pišo i koko anke trdo lepo slikaju. Saka ni cos i onemi so so storili ta libret.


Vi dnevi do šte dvo libreti od Damira Karakaša, pisca ka je rojen va Like. Ne samo da so ti romani joko interesantni, nego je i njegov dijalekt čakavski, ili koko ga zovejo staročakavski, va puno besedah spodoban naše čakavice, ma i labinjonske cakavice. Ne vajka sejni, ma spodobni. Noša son i besedo obadat, niš, napravit, delat, more bit i druge. Na kraje libreta Kino Leka je i moli besedor manje poznateh besid va ke son noša i ve besedi: tolić, talir, štentat, škulja, čera, čerišnja, kade, lesa, munjen, oženja, popečak, partiti se, vejka, žeja, zikva i druge. Zno se da se je nekadar čakavski gonalo se do Karlovca.



(više u knjigama o Labinštini: www.mat-flacius.com)














































utorak, 27. ožujka 2012.

LABIN - SPROVODI NEKAD I SAD

U posljednjih nekoliko godina sprovodi naših najmilijih sve više podsjećaju na ukope u velikim gradovima zapadne civilizacije - u krugu najuže rodbine i eventualno prijatelja. U vrijeme automobila i mobitela sve je manje slobodnog vremena, sve smo češće u vremenskom tjesnacu, žurbi. Još do prije četrdesetak godina, kada Labin nije imao mrtvačnicu, žalosna povorka je polazila od kuće umrlih prema groblju. Danas zvuči gotovo nevjerojatno, ali tako je bilo i kada je primjerice netko umro u Vinežu, a ukop je bio na labinskom groblju. Tada nije bilo ni kolica pa se kovčeg s pokojnikom nosio na rukama sve do groblja, zbog čega se izmjenjivalo nekoliko ekipa koje ga je nosilo. Treba li naglašavati da je najteže bilo na usponu za Labin i da je cijeli rutual trajao i po nekoliko sati, bez obzira na vremenske prilike? I da se pritom kroz glavni trg prema groblju, ondašnjom Ulicom palih boraca nije prolazilo ravno, najkraćim putem, već zaobilazno uz rub trga, kao što se vidi i na drugoj fotografiji prilikom sahrane jednog rudara. Premda onda automobila gotovo i nije bilo, moralo se razmišljati o svakom detalju sprovoda, kao što je primjerice sviranje limene glazbe uz lagani, posmrtni korak, ili ubrzano kretanje povorke kada je glazba utihnula. Zbog toga je postojao i svojevrsni organizator sprovodne povorke koji je budno pratio njeno kretanje i sigurnost, a u to vrijeme jedna od najpoznatijih organizatora bio je odavno pokojni Ljubo Bučić. Tada je bilo pravilo da je glazba svirala samo onima koji su se ukapali bez svećenika, sa zvijezdom na čelu povorke, da bi se ukopom roditelja jednog uglednijeg Labinjana preko noći prekinula takva praksa. Danas glazba nikome više ne svira budući da se s vremenom shvatilo da se može i bez tog skupog luksuza.
Uređenjem mrtvačnice nedaleko od od sportsko-rekreacijskog centra u starom gradu, za Italije poznatog GIL-a, gdje su poslije rata održavane i plesne večeri, prekinut je taj običaj, koji je počeo i gušiti promet, osobito za turističke sezone. Ipak, od mrtvačnice do groblja i dalje se nosilo mrtvoga, ali je put bio mnogo kraći, pa su i automobili čekali kraće, a s vremenom su uvedena i kolica. No i to je ostao jedan drevni običaj - rodbina umrlog je sve oni koji su došli izraziti sućut ponudila vinom, u pravilu iz bukalete, koje je išla u krug. Kada je prije otprilike petnaestak godina na groblju izgrađen komemorativni centar s dvije mrtvačnice ti običaji su nestali iz naših glava kao da nikad nisu ni postojali. Kada se za koji dan uredi i parkiralište uz novi prometni režim ispred labinskog groblja, koje se stalno širi, zaboravit ćemo da smo na tom istom mjestu sve donedavno imali probleme s parkiranjem svojih automobila.  

(više u knjigama o Labinštini: www.mat-flacius.com)